Пролог

ЈЕДНА ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ
Пробој

Толико тога је опет почело.
Школска и црквена година, културна сезона, лиге пројектованих шампиона и неизлечивих губитника, још један круг у Монци наших живота. Све ново и безброј пута виђено. Знао је шта говори стари Ман: „Судбина свега што смо урадили досад зависи од тога шта ћемо урадити сад.”
У поезији и неким чеднијим световима, којима смо некада спокојно припадали, јесен је златна, благородна, зрела. Блага као михољско лето и пуна племенитих плодова. Зашто и ова не би била таква? Упркос свему. Упркос нама.
Међу бројним важним датумима којих ћемо се сетити ове јесени, један има неупоредиво место. Навршава се 90 година од пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије у Првом светском рату. Од те уистину страшне и уистину величанствене епопеје српских ратника, над којом и данас задрхти свако неотупело срдашце. У историји Европе још нису забележени жртва и подвиг који би се могли равнати са тим српским од пре девет деценија.
Заборављамо ли данас, грешни и недостојни, колика је цена слободе?
Јесмо ли, овакви какви смо, сазнали одговор на питање оног песника ватре:
„Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?”